Dragi moj sinek Štefek,

Evo,bum ti ovo napisala da znaš da sam živa. Pišem ti polafke, jer znam da ti nemreš brzo čitati.
Ne buš prepoznal hižu kad dojdeš, jer smo se preselili. Adresu ti još nemrem poslati ,jer su bivši stanari odnesli broje vu svoju novu hižu da ne buju morali svoje adrese menjati.
Nova hižica ima odličnu vešmašinu, ali ne dela dobro. Jučer sam dela oprati japine dve košulje i onaj zeleni šorc, povukla lanac i robe više nikam ni!
Japa je dobil odličan novi posel. Ima pod sebom 500 ljudi. On je sad grobar tu v selu. I kad to velim, da znaš da smo konačno pokopali vujca Jožu.
Vu selidbi smo ga pronašli vu ormaru kam se je bil skril još onega Božica kad nas je pobedil na skrivača.
Danas je rodila tvoja sestra, ali kak još ne znamo jel sin ili kcer, nemrem ti povedati jel si vujec ili vujna.
Kaj ti bum još povedala? Secaš se stričeka Blaža? Onoga kaj se je navek falil da je brži od susedova bika? Je, sad znamo da ni.
Prošli teden se vtopil tvoj kum vu kaci z rakijom. Više njih ga je pokušalo spasiti, ali on se ni dal. Tri dana su vatru gasili kad smo ga kremirali.
A ujna Ruža? Njoj je prav sve suprotno neg meni. Ona kad pije kavu, ne mre spati, a ja kad spim, ne mrem piti kavu.
Neki dan kad smo išli vu onaj Getro kaj su ga otvorili vu našeme selu, je bilo nestalo struje baš kad smo se vozili na pokretnim štengama. Tri sata smo čakali da se buju opet pokrenule. A onda je tvoj bratic Jožek zatvoril
izvana vrata od auta i ostavil ključe nutri, pak smo svi kaj smo bili v avtu morali čakati još dve vure dok je on išel doma po rezervne ključe.
Jako nam fališ, a naročito od kak si odišel. Moraš nam pisati kak ti ide s tvojom novom curom stranjkinjom.
Nemreš si zamisliti kak smo se svi obradovali kad si nam ono rekel da si vu krevetu s tom Hepatitisom. Kaj je ona iz Grčke?

Ponedjeljak je. Običan radni dan.

Umjesto na posao idem u Amsterdam na aerodrom. Rezervisala sam povratni let za isti dan.

Stižem u Ljubljanu i tražim taksi za bolnicu. Sve sam isplanirala, ne smijem gubiti vrijeme.

Bolnica, karakterističan miris, nervoza…

Na recepciji pitam gdje ga mogu naći. Kažu mi i idem dalje kroz hodnike. Sve treperi u meni, ruke su mi ledene.

Stigla sam na odjel. Prepoznajem mu ženu pred vratima sobe, slaže neke stvari u torbu.

Prilazim joj i predstavljam se.

Kažem joj da sam čula da joj je muž bolestan, da ga poznajem iz djetinjstva. Slučajno sam u Ljubljani i željela bih ga vidjeti.

Gleda me. Ne poznaje me, ne može me nigdje svrstati.

Objašnjavam joj da nemam puno vremena i da me muž (možda to pomogne) čeka pred bolnicom.

Pitam je mogu li samo 15 minuta kod njega.

Odgovara mi da je njihov sin s njim i da su mu dali nešto za smirenje. Brzo će zaspati.

Gledam je.

“Molim te, samo par minuta me pusti da budem sama s njim.”

Uzvraća mi pogled i kaže vrlo tiho:

“Kad sin izadje.”

Iz sobe izlazi mladić. Pomislila sam da mu je to stariji sin, ali kad ga je zovnula, shvatila sam da je mlađi.

Prošlo je toliko vremena!

Liči na starijeg brata, ali ni jedan ne liči na njega.

Zajedno smo krenule u njegovu sobu.

Vidjeću ga poslije toliko vremena!

Tipična bolnička soba, sam je, ostali kreveti su prazni.

Siva boja lica, priključena infuzija… Okrenut je prozoru. Vjerovatno čuje da neko ulazi, ali se ne okreće.

Tišina, šuška samo celofan na korpi s voćem u mojim rukama. Žena mu kaze da ima posjetu.

Polako i nezainteresovano se okreće prema nama.

Vidim iznenenađenje u njegovim očima.

Pokušavam ga preduhitriti pričom da sam u prolazu i da mu je žena tako ljubazna da me je pustila do njega na par minuta.

Pogledao je u nju, ona u mene i izašla je.

Stavljam voće na stol i prilazim mu.

Bolestan, blijed, siv… sjena od nekadašnje osobe, ali ipak …on.

Sjela sam na krevet, milujem mu ruku. Modra je. Prinosim je usnama i ljubim.

On me samo gleda, nista ne govori.

Pokušavam se nasmijati.

Pitam ga da li je iznenađen?

Klimnuo je glavom.

Ćutimo…

Želim mu biti bliže. Srce mi lupa kao ludo.

Pitam ga može li leći na bok. Gleda me, ne shvata zašto to pitam, ali polako se pomiče i okreće na stranu.

Oslobodio mi je prostor da legnem pored njega.

Smijem se i kažem:

“Ko bi rekao da ću ti se ipak sama uvući u krevet?”

Mali smiješak u njegovim očima.

Pokušavam namjestiti cjevčice kojima je prikopčan za aparate. Ležimo okrenuti jedno prema drugom.

Njegova ruka je na mom licu, moja na njegovom, dodirujemo se polako i u nevjerici.

Kako je ležao na leđima kosa mu štrči, pokušavam je namjestiti. Izmamila sam još jedan osmijeh.

Tišina, naše ruke …uvijek su se prepoznavale.

Ljubi mi dlan.

Gledam ga i tiho kazem:

“Ljubav i nakon 20 godina?”

Oči mu se pune suzama, ljubim ih i kažem sa malim smiješkom da “mi” nikad ne plačemo, a i sama jedva govorim.

Kao da želimo jedno drugo upiti u sebe.

Snimila sam mu neku “našu” muziku, okrećem se da izvadim iz tašne, ali on mi ne dozvoljava.

Samo tiho kaže:

“Ne miči se, ostani…”

Plačem. Brišemo jedno drugom suze.

Kažem mu da sam htjela izvaditi i-pod iz tašne da ne zabravim.

“Poslije… Bojim se da ću zaspati.”

“Znam da su ti dali lijekove, biću tu dok ne zaspeš.”

Spušta glavu na moje rame, osjetim ga na vratu, namjestio se. Kao da smo čitav zivot proveli u zagrljaju!

Uvijek smo znali ćutati.

Osjećam kako diše ravnomjernije. Znam da će zaspati. Želim to jos malo odgoditi, a znam da kradem posljednje minute.

Diže glavu, gleda me pospano i kaže:

“Čekaću te ljubavi.”

Ne plačem… Jecam!

Ponovo spušta glavu i polako se smiruje.Čuvam ga i čekam da zaspe.

Znam da moram ići.

Ustajem, pokrivam ga, gledam ga posljednji put.

Ugušiću se od bola!

Izlazim iz sobe.

Žena mu je pred vratima,

Gleda me onako uplakanu i ništa ne govori.

Ona je valjda svoje suze isplakala.

Zahvaljujem joj se i odlazim.

Taksi me čeka pred bolnicom.

Brzo na aerodrom i kući.

Večera , film …i sklapam oči da te ponovo sretnem.

Još jedna vruća večer pala je na Trešnjevački plac. Sve se smirilo. Cvijećari u kioscima, umorni od sparine, spremili su se za odlazak kući, komentirajući usput događanja toga dana. Na klupama su lokalni zgubidani već zauzeli svoja mjesta i samo su još osvjetljeni  kafić i ćevabđinica blizu tramvajske stanice, mamili nove mušterije.

Uto se iz polumraka, iza štandova, pojavio se sitni lik. Pročelav, osjedi starčić, niska rasta i mršav, klimao se na nesigurnim nogama. Plaho je obilazio oko klupa, gledajući niz Ozaljsku za tramvajem, koji je upravo odlazio prema Remizi. Trznuo bi  se na svaki prolazak automobila, kao da odavno nije bio na ulici. Naposljetku ga je privukao osvjetljeni kafić, zveket šalica i čaša, a ponajviše miris pečenih ćevapa. Stajao je u nedoumici i gledao kuda bi. No, ipak je produžio do kafića i zagledao se u konobara kako posprema oprane čaše.

- Dedek, kaj bi vi, obratio mu se čovjek iza šanka.

- Ma niš, niš, samo gledam. Ovaj, kaj sam štel reči... promuca starčić neodlučno, jel' ovo Trešnjevački plac?

- Ma bravo, a koja rijeka teče ispod savskog mosta? Jasno da je. A kaj vas muči?

- Ah, to vam je žalosna priča - jedva je dočekao starčić. Ja sam vam došel, zaprav pobegel, iz Vrbovca. Moji su me poslali tam' u Dom. Veliju da za mene nemaju vremena a da ja nemrem biti sam. Kaj čete, kad čovek ostari, svima smeta. Ali evo, sad sam tu, pa da ih vidim kaj buju napravili.

Znate, ja nisam mogel izdržati bez svojega Zagreba i bez Trešnjevačkoga placa. Tu su moji nekad tržili svoju robu. Ja sam rođeni Trešnjevčan, tam blizu Remize. Tu je dolazil i moj tatek, tu je i njemu siromaku pozlilo i tu je vumrl'. Baš tu.  Pa kaj bum ja onda u Vrbovcu ostavil svoje kosti, prosim vas lepo!

-Je dedek, pa valjda vaši znaju zakaj su vas tamo smjestili. Znate da ljudi moraju raditi, a vama je možda ipak bolje u Domu nego da živite sami. A možda i niste baš tak dobri kak bi trebali biti. Zašto ih ne nazovete da dođu po vas?

-Ma, možda i je tak', ali ja hoću biti tu. Vidite, rasplakao se starčić, ja sam vam došel bez i

jedne kune do Zagreba. Sve kaj imam, sve sam ostavil tam. Ako hočeju nek sad oni ideju po moje stvari, al' ja se nemrem setiti ni adrese ni telefona. A tak sam izmučen i gladan, bojim se, pozlilo mi bude..., a možda i ja završim ko' i moj tatek – dodao je  pomalo lukavo.

-Dedek, prefriganac jedan, evo ja vas častim sa gemištom, a ova zgodna gospodična priredila vam bude jedne ćevape. Možda se poslije sjetite koga bi mogli pozvati da dođe po vas, može?- sažalio se konobar.

-Joj, to vam ne bum zaboravil' ni na smrtnom času, fala lepo. Velim ja da ima dobrih ljudi, dramatično je zadrhtao glas starom bjegunacu.

Poslije ćevapa i gemišta kao da je dobio novu snagu. Gotovo u jednom dahu izrecitirao je iznenađenom ugostitelju telefonski broj svoje kćeri i zamolio da je nazove. Nedugo zatim, umorni od brige i neizvjesnosti nakon cjelodnevne potrage, članovi obitelji autom su stigli po svojeg dedeka.

Još jedna ljetna nedjelja na Trešnjevačkom placu otišla je u nepovrat. Za nekoga uzbudljiva, za nekoga naporna i jednolična.

Zgubidani su ostali sjediti na klupama, vjerojatno razmišljajući, kako bi se domogli cigarete i gemišta. Po njih, odavno nema tko doći...